Andjeo koji nikada ne umire....
Pre par dana, tacnije 16tog oktobra kada se navrsilo dve godine od njegove tragicne smrti, sa setom i tugom sam poslusao ponovo jedan intervju koji sam radio sa njim. Tada nisam ni verovao da sam najsrecnija osoba na svetu koja je imala tu cast upoznati ga i raditi sa Tosetom. Da, to je zaista bila cast i nesto sto ce za mene zauvek ostati u srcu. Vec sam pisao o svojim iskustvima sa njim na blogu tako da se ovde necu ponavljati vec sam ga u ovoj rubrici bloga zeleo uvrstiti medju one ljude sa kojima je bilo pravo zadovoljstvo raditi.Sada vidim da neki mladi ljudi-pevaci pokusavaju da ga kopiraju. Lepo je imati nekog takvog za svoj uzor ali istina je da ma koliko ga kopirali-niko nikada nece dostici njegov vrhunac bezbriznosti, ljubavi, nevinog osmeha, osobine Andjela...Jer Tose je ipak bio i ostao jedan jedini. Da me kojim slucajem taj dan nije podsetio na tragicni dogadjaj pre dve godine, imao bih utisak da je i dalje tu. Zapravo, on i jeste tu-zivi kroz svoje pesme i zivece sve dok ih budemo slusali i secali se njega. Ono sto me i danas najvise boli slusajuci svoj intervju sa njim jeste njegova recenica-da mu je koncert produzio zivot za deset godina kao i obecanje da ce se vratiti...Ne znam, ali ja mu i dalje verujem da hoce...
