UMRETI SAM...
Nedavno mi je prijatelj u trenucima ocaja poslao poruku: "Zelim nekoga kraj sebe. Necu da umrem sam". Ceo sklop poruke mi je zvucao tako poznato, taj osecaj usamljenosti i potrebe za nekim koji sam imao ne tako davno i mogao sam ga razumeti.
Okrenuo sam ga i pokusao barem na trenutak da mu skrenem misli od toga, ali problem je nastao kada sam spustio slusalicu , kada sam se zapitao-zasto neko misli da ako imas nekoga ne postoji sansa da umres sam.
Mislio sam da je zivot u malom stanu sasvim dovoljan za taj neki osecaj slobode, sve dok nisam otisao u prodavnicu kucnih ljubimaca i uzeo morsko prase, uhvativsi sebe da zelim da osetim da se jos nesto mrda u stanu, zivi, postoji... A onda, dogodilo se da emotivno vise nisam bio sam. Da sam imao nekoga i to mi je ublazilo onaj osecaj koji sada ima moj prijatelj. Ali avaj, tada sam shvatio da smrt u samoci ne mozes izbeci time ako imas nekoga , sem naravno ako ne zivite zajedno(mada ni ta opcija nije zagarantovana stoprocentno).
Taj neko dodje i ode, vrati se kuci svojoj mami i tati, a vi i dalje ostajete sami u stanu teseci se da je morsko prase ono sto mrda u uglu sobe i ubija vam samocu. Cesto se dogodi da ste najusamljeniji bas onda kada imate nekoga, da i dalje rucavate iz jednog tanjira, kuvate kafu za jednu solju...a i ta jedna solja i taj jedan tanjir umeju i te kako da zabole. Ili cete ipak da bi ste izbegli taj ocaj zvani "jedan tanjir-jedna solja"-trpeti gladni celoga dana i cekati voljeno bice da dodje da bi ste vecerali zajedno. A sta ako to bice dodje u cetvrtak , zbog silnih sto nametnutih sto ne nametnutih obaveza i ostane tek dva-tri sata, posle kojih se zurno vraca kuci. Ostaje vam jedino da se tesite da cete barem liniju doterati u red. Na kraju krajeva, nikoga ne mozete da krivite sem sebe a u fazonu-sta sam birao/la-to sam dobi/la. (Dalje)