Petak, Februar 05, 2010
UMRETI SAM...
Nedavno mi je prijatelj u trenucima ocaja poslao poruku: "Zelim nekoga kraj sebe. Necu da umrem sam". Ceo sklop poruke mi je zvucao tako poznato, taj osecaj usamljenosti i potrebe za nekim koji sam imao ne tako davno i mogao sam ga razumeti.
Okrenuo sam ga i pokusao barem na trenutak da mu skrenem misli od toga, ali problem je nastao kada sam spustio slusalicu , kada sam se zapitao-zasto neko misli da ako imas nekoga ne postoji sansa da umres sam.
Mislio sam da je zivot u malom stanu sasvim dovoljan za taj neki osecaj slobode, sve dok nisam otisao u prodavnicu kucnih ljubimaca i uzeo morsko prase, uhvativsi sebe da zelim da osetim da se jos nesto mrda u stanu, zivi, postoji... A onda, dogodilo se da emotivno vise nisam bio sam. Da sam imao nekoga i to mi je ublazilo onaj osecaj koji sada ima moj prijatelj. Ali avaj, tada sam shvatio da smrt u samoci ne mozes izbeci time ako imas nekoga , sem naravno ako ne zivite zajedno(mada ni ta opcija nije zagarantovana stoprocentno).
Taj neko dodje i ode, vrati se kuci svojoj mami i tati, a vi i dalje ostajete sami u stanu teseci se da je morsko prase ono sto mrda u uglu sobe i ubija vam samocu. Cesto se dogodi da ste najusamljeniji bas onda kada imate nekoga, da i dalje rucavate iz jednog tanjira, kuvate kafu za jednu solju...a i ta jedna solja i taj jedan tanjir umeju i te kako da zabole. Ili cete ipak da bi ste izbegli taj ocaj zvani "jedan tanjir-jedna solja"-trpeti gladni celoga dana i cekati voljeno bice da dodje da bi ste vecerali zajedno. A sta ako to bice dodje u cetvrtak , zbog silnih sto nametnutih sto ne nametnutih obaveza i ostane tek dva-tri sata, posle kojih se zurno vraca kuci. Ostaje vam jedino da se tesite da cete barem liniju doterati u red. Na kraju krajeva, nikoga ne mozete da krivite sem sebe a u fazonu-sta sam birao/la-to sam dobi/la.
Kada mi je isti prijatelj jednom prilikom rekao: "Blago tebi, imas nekoga, neces umreti sam", samo sam se slatko nasmejao i setio perioda kada sam se borio sa temperaturom. Nikoga nije bilo, sam u stanu sa 39c, pa se snalazi kako znas i umes. I? Ko kome garantuje ako imas nekoga da u takvim ili slicnim trenucima neces umreti sam? Od kada su mi lekari rekli da sam "dobar kandidat" za mozdani udar, to je samo produbilo tu teoriju. Eto, kucajuci ovaj tekst mozda me "opali" i hop-sta mi vredi sto imam nekoga? Obrni-okreni, imati partnera ne znaci da neces umreti sam.
Mnogi ljudi imaju nekoga a opet se osecaju usamljeno. Nedostatak paznje, ljubavi, prisustva voljenog bica, nekada teze padne od one prave samoce.Mozes biti u masi ljudi a da se opet osecas usamljeno. Sta meni vredi ako imam nekoga, kada se kasno vratim umoran, neispavan, sa puta ili odakle vec, kada mi celog dana svi skacu po zivcima, pa pozelim kada otkljucam vrata svog stana neciji zagrljaj, poljubac, toplu rec...a dobijem samo priguseno svetlo prazne sobe i skicanje gladnog morskog praseta. Da li u takvim trenucima, iako zna da ima nekoga, covek se ne oseti usamljeno. Obicno, ti koje imamo kraj sebe nisu tu u pravo vreme na pravom mestu i u pravom trenutku.
Na kraju, ako vec trebam da biram-radije cu umreti sam bez ikoga nego kraj nekoga, ili ti, kako to nekada neko lepo rece-bolje i biti sam bez ikoga nego sam kraj nekoga.
