CUJ, RECI CU TI SVOJU TAJNU....
Nikada mi nije bilo jasno zasto me profesor srpskog u srednjoj nije voleo. Interesantna stvar - u osnovnoj su moje radove slali na konkurse, nastavnik srpskog je ceo cas posvetio mom citanju, citao za dan skole, kasnije ucestvovao na knjizevnim vecerima...a u srednjoj, na pismenim sastavima iz srpskog najvisa ocena je bila trojka. Jednom mi je samo bio rekao : "Tvoj stil pisanja nije predvidjen skolskom uzrastu". Eto, da sam tada natucao padeze, pisao o leptiricima, pticicama i vikendu provedenom na nekoj reci onim djackim jezikom (koji nikada nisam umeo koristiti), mozda bih i imao peticu. Ko mi je kriv sto to nisam umeo, ukoliko je to zaista bio pravi razlog.
Kazu da je vreme dobar sudija. Nakon izvesnog vremena, sa tog pismenog sastava sam obrisao prasinu i poslao ga na konkurs (bez mnogo prepravki) - "Dani Desanke Maksimovic". Sastav je tada na pismenom nosio temu-"Cuj, reci cu ti svoju tajnu" a vrlo slican naziv je bio i na konkursu. Igra sudbine ili sta vec, ali teme su bile prilicno slicne.
Tada, u formi pismenog zadatka bio je ocenjen trojkom a na tom konkursu - trecim mestom.
Ha, ironija ili sta vec...izgleda da mu je ta trojka sudjena... (Dalje)
Raskrsce...
Na raskrscu stojim,Odjednom sam
Ili je oduvek tako bilo...
Samo nisam skidao pogled sa neba,
Pa nisam video
Da umesto ljudi
Oko mene to svetlucaju
Milijarde zrnaca peska.
Beskraj je tako vecan....
