SA DRUGE STRANE OGLEDALA

Istina je negde tamo

Sedeo je u osvit zore kraj prozora, posmatrajuci nevinost jutra kako se radja iznova , zapocinjujuci novi dan.
Cinilo mu se u tom trenutku da u svetu koji ga okruzuje , jedino je svoju nevinost sacuvalo novo jutro , dok je sanjivo otvaralo oci , pruzajuci sansu novom danu da bude bolji nego prethodni.
Osetio je ledeni dah severca koji je kao prosjak na violini zacvileo , oborivsi list sa grane koji se polako spustao na promrzlu zemlju znajuci da ce tu ostati sahranjen. Svoju sudbinu je prepoznao u tom listu dok ga je posmatrao sa prozora kako nepomicno lezi na otvrdloj zemlji , dok mu ledeni , jutarnji vetar pomera telo cas na jednu cas na drugu stranu.
Bila je to jos jedna od onih gadnih zima bez snega , sa tek kojim zrackom promrzlog sunca koje daje bezazlenu laznu nadu. Sve sto naizgled cini se bezazlenim , na kraju ispadne najopasnije. Znao je da su takve zime najhladnije , a ova…cinila mu se hladnija od svih.
Prvi put je novi dan umesto vrucom kafom zapoceo hladnim vinom trazeci u njemu one krvave suze koje je ostavio na rubu srca u prethodnom danu , ne dozvolivsi im da isteku.
U takvim trenucima , covek pozeli sacuvati stvorenu iluziju o onima koje voli , pokusavajuci da mane pretvori u vrline , rdju u zlato , dajuci sebi jos puno laznih nada od kojih ce ziveti. Ali , zaboravlja da laz nije pravi sjaj za usne. Brzo izbledi. Bas kao I list koga je jutarnji severac ubio svojim dahom , preko koga ce svi nehajno prolaziti.
Za nekoga je tog jutra postojalo radjanje , nevinost novog svanuca , a za nekoga – smrt , poslednji otkucaj zivota.
Jutro je uzivalo u svojim poslednjim trenucima nevinosti, dok ga prvi ranoranioci ne obescaste svojim prisustvom, ponasanjem, lazima…
Dok je ispijao poslednji gutljaj vina, prebirao je po torbi punoj maski laznih osmeha. Koji ce danas iskoristiti? Kojim ce se izgovorom danas posluziti? Kojom ce lazi stati danas uz ljude pokazujuci da im je ravan, dorastao….
Mozda bi jutro I zadrzalo svoju nevinost da nije tih mana koje pretvaramo u vrline, lazi u istine…da bi smo ostali kraj onih koje volimo, da bi smo ih sacuvali, gradeci iznova nove iluzije, ubijajuci iskrenost I hraneci zivot lazima.
Ko zna, mozda jednog dana uspemo idealizovati djavola, docrtavajuci mu krila, pretvarajuci ga u Andjela, ali…taj Andjeo nikada nece uzleteti. Samo ce nas potsecati na ono sto smo davno ubili.

GODINE PROLAZE...(a i mi sa njima)

"Ehh, kada se samo setim kako je nekada bilo..." - recenica koja me odmah podseti na starije ljude zeljne prisecanja svoje mladosti. Uvek su mi bili simpaticni stariji ljudi koji su sa tolikim zarom pricali i prisecali se vremena svoje mladosti.

A onda, sedeci u basti svog prijatelja, pokusavajuci da uhvatimo poslednje trzaje leta za ispijanje kafe na otvorenom, gledajuci klince kako razdragano trce po ulici, sasvim spontano, izletela je recenica: "A secas li se kada smo mi bili klinci, pa smo..."
Gotovo! Da li je to mozda prvi znak starosti? Ili je mozda prvi znak odlazece mladosti bio onaj preko kog sam nehajno presao, ne zeleci sebi da priznam. Trenutak kada me je dete zamolilo da mu sutnem loptu koja je odletela sa moje strane ulice - "Ciko, hocete molim vas da mi dobacite loptu?".
Cika? (Dalje)