Subota, Septembar 26, 2009
GODINE PROLAZE...(a i mi sa njima)
"Ehh, kada se samo setim kako je nekada bilo..." - recenica koja me odmah podseti na starije ljude zeljne prisecanja svoje mladosti. Uvek su mi bili simpaticni stariji ljudi koji su sa tolikim zarom pricali i prisecali se vremena svoje mladosti.
A onda, sedeci u basti svog prijatelja, pokusavajuci da uhvatimo poslednje trzaje leta za ispijanje kafe na otvorenom, gledajuci klince kako razdragano trce po ulici, sasvim spontano, izletela je recenica: "A secas li se kada smo mi bili klinci, pa smo..."
Gotovo! Da li je to mozda prvi znak starosti? Ili je mozda prvi znak odlazece mladosti bio onaj preko kog sam nehajno presao, ne zeleci sebi da priznam. Trenutak kada me je dete zamolilo da mu sutnem loptu koja je odletela sa moje strane ulice - "Ciko, hocete molim vas da mi dobacite loptu?".
Cika?U prvom trenutku se nisam obazirao, mislivsi da se obraca nekom drugom ali sam ubrzo shvatio da sam taj "cika" zapravo - ja.
Sedeci u basti svog prijatelja, pogledom uprtim u razdragane klince, poceo sam prebirati po pozutelim stranicama kalendara svojih godina, pitajuci se - da li cu se i za nekih 20, 30...godina secati svega ovoga kao nekih "starih dobrih vremena" i da li ce mi u nekih 50, 60 godina ceo ovaj tekst izgledati smesno dok budem ispisivao novi sa drugim i sirim secanjima.
Secam se pismenog zadatka iz srednje skole kada smo pisali na temu - "Najvise se bojim...", i dok su drugi pisali o strahovima normalnim za to doba, ja,zagledan u neku daleku buducnost, napisao sam: "...Ne bojim se smrti kao vecina, ona dodje iznenada i ubije nas odjednom, postoji nesto gore od smrti, sto nas ubija polako - samoca i godine, a najgore je kada se obastope u jedno". Ovo prvo sam vec doziveo, sada je na redu polako - sjedinjenje.
Nedavno sam sreo u marketu svog razrednog iz osnovne, pre nedelju dana uciteljicu na ulici...pitanja mahom slicna: "Cime se jos bavis sem novinarstvom...", "Pises li jos?", "Jesi li se ozenio...?"......Ozenio?? A cini mi se, kao da sam juce izasao iz njihovih klupa i ucionica. U realnost me vrati izlazak u grad, kada krenem sretati svoje drugove kako guraju kolica, pozivnice za svadbe koje mi pristizu, ili pak dok vozim bajs po parku gde skoro uvek naletim na poneku drugaricu iz skole - sa detetom. Pre dve veceri, taksista koji me je vozio, dok sam se vracao pijan iz lokalne birtije gde se kod nas okupljuju svi umisljeni boemi i pesnici (navrati kad-kad i poneki pravi), pita me: "Da li me se secas?". Da. Secam ga se. Sedeo je dve klupe iza mene. Cak i kada pozelim ostati zaustavljen u vremenu, takve situacije me uvek potsete na prolaznost i tragove zutih listova koje oduvaju godine sa vec rasklimatanih i starih kalendara, koji kao jesenje lisce sa drveca, oduvano vetrom nestaje.
Dolazim u kraj gde sam odrastao. Otkljucavam ulazna vrata velike zgrade i ulazim u novi, jos ne namesten stan, ali nije isti osecaj kao kada sam vracajuci se iz skole otvarao kapiju, poigrao se sa svojim vucjakom i otkljucao vrata kuce. Na mestu gde je nekada bila kuca, sada je ogromna zgrada, pobednicki stoji kao da mi zeli reci da je dobila bitku protiv moje proslosti i detinjstva. Secam se da su mi suze isle kada su dosli i rekli: "Srusicemo kucu, na tom mestu napravicemo zgradu, dobicete u zamenu stanove, nove i lepe...". I sada, dok stojim na terasi jednog od njih, shvatam da ni jedan stan ma koliko lep bio ne moze mi zameniti staru dedinu kucu u kojoj sam odrastao. Za stare zidove koji su poceli da se rune, prozore sa onim starinskim okvirima, toplinu dvorista po kome sam jurio kao mali - nema zamene. Kaldrmisana, prasnjava ulica po kojoj sam trcao i vozio biciklu, sada je poplocana i uredjena. U tom kraju rastu neki novi klinci. Nista vise nije isto, sem njihove bezbriznosti.
Izlazim. Jedan od njih mi dobacuje loptu, kaze: "Komsija,hoces da igramo izmedju dve vatre". Nasmejem se. Od kada to nisam igrao. Uzimam loptu i za trenutak se vracam u detinjstvo.
Na kraju, onaj najmanji i najzivahniji mi prilazi...
-"Jedva cekam da porastem i budem tako veliki kao ti".
Pogladim ga po kosi, nasmejem se i pomislim u sebi: Znam, i ja sam to zeleo, odrasti preko noci, isao precicama do odrastanja, a sada ne bih birao put da se vratim u njegove godine...
Ehh, kada se samo setim kako je nekada bilo....
"Poklanjala si al' si krala
I nevjerna si bila ti
Ne, suvise mi nisi dala
O mladosti, o mladosti,
O mladosti moja
To skrto sunce sto je palo
Ta ljubav jadna, kratki sni
Za uspomene to je malo
O mladosti, mladosti
Daj stani na cas, i daj mi snage
Da oprostim se bar od nje
I da mi društvo pjesmu svrsi
I da se casa ispije
Još prepun nade, što da radim
Na pola puta tek smo mi
A jutros vec su drugi mladi
O mladosti, o mladosti
O mladosti moja
Pa zbogom, budi bolja s drugim
I daj mu vise njeznosti
Jer to je nista što ja gubim
O mladosti, mladosti"
(Bila je ovo moja omiljena lutka)
Godine prolaze...ljubav ostaje.Pronasla sam se u svakoj reci,a tek Arsen i ova pesma,kako covek moze reagovati drugacije a da ne zaplace...
A opet postoji jos jedna...
Ne daj se ines...
"...ja necu imati s kim ostati mlad ako svi ostarite,i ta ce mi mladost tesko pasti.A bice ipak da ste vi u pravu...jer sam sam na ovoj obali koju ste napustili i predali bezvoljno..."
I moj najveci strah,vreme koje prolazi,a ja mali remorker koji nikada nece odrasti.
Trebam li bilo sta reci nakon ovog tvog komentara sem da ti se zahvalim na predivnim recima ispisanim srcem...