GODINE PROLAZE...(a i mi sa njima)
"Ehh, kada se samo setim kako je nekada bilo..." - recenica koja me odmah podseti na starije ljude zeljne prisecanja svoje mladosti. Uvek su mi bili simpaticni stariji ljudi koji su sa tolikim zarom pricali i prisecali se vremena svoje mladosti.
A onda, sedeci u basti svog prijatelja, pokusavajuci da uhvatimo poslednje trzaje leta za ispijanje kafe na otvorenom, gledajuci klince kako razdragano trce po ulici, sasvim spontano, izletela je recenica: "A secas li se kada smo mi bili klinci, pa smo..."
Gotovo! Da li je to mozda prvi znak starosti? Ili je mozda prvi znak odlazece mladosti bio onaj preko kog sam nehajno presao, ne zeleci sebi da priznam. Trenutak kada me je dete zamolilo da mu sutnem loptu koja je odletela sa moje strane ulice - "Ciko, hocete molim vas da mi dobacite loptu?".
Cika? (Dalje)
SAMOCA....
"Nikada ne nadjoh druga koji bi bio tako drustven kao samoca"
(Henry David Thokeau)
Cesto sam umeo da razumem ljude koji su sami. Mozda zato sto sam okusio deo "njihovog kolaca", pa vodjen time, cesto sam sa nekim udruzenjima posecivao domove za decu, stare...Ali, sta je sa onima koji nisu po domovima a osecaju se usamljeno? Sa onima koji imaju nekoga a opet se osecaju usamljeno? Kako njima pomoci? (Dalje)