UVODNI DEO....
Kada radis kao novinar-voditelj, onda u sebi srusis onaj mit stvaran medju ljudima o "zvezdama", shvatajuci da se radi o obicnim ljudima poput mene i vas, samo nekada sa gorim ponasanjem. Naravno, postoji niz anegdota, neke su zanimljive, duhovite, a neke i ne tako prijatne za podsecanje (sto sam opisao u jednom od svojih tekstova na blogu). (Dalje)
PRIJATELJSTVO KOJE NE NESTAJE (Bojan Milanovic)
Vec sam rekao da cu ovaj deo Bloga posvetiti izmedju ostalog i nekim ljudima sa kojima sam radio a koji su ostali u divnoj uspomeni a sa nekima je zapoceto i lepo prijateljstvo. Jedan od njih je svakako i Bojan Milanovic, ciji intervju (u doduse skracenoj verziji) mozete videti tj.cuti na kraju ovog teksta.
BLAMOVI....
Cesto sam protiv svoje volje u pocetku radio sa ljudima koje bih najradije osudio na muzicki zatvor, a sve pod izgovorom urednistva radija gde sam bio-"To narod voli, to nam donosi lovu"-izgleda da smo bas zbog te proklete love u stanju prodati sve sto imamo-moral, osecanja, dobar ukus...Dzabe ja uradim fenomenalan razgovor sa nasom divom Oliverom Katarinom, kada mi urednik nakon toga kaze: "A kome ja to da pustam? Daj mi brate Stoju, Seku, Tinu, Minu...to donosi lovu, to narod voli..." E, onda se ja prosto pokajem sto zivim medju takvim narodom.
Ovo je onaj deo ove rubrike u blogu u kome se necu toliko fokusirati na pevace koliko na sopstvene gafove. Pa, Boze moj, bilo je anegdota i blamova sa moje strane, nije da nije. Potrudicu se da u ovom tekstu izdvojim par, po meni najinteresantnijih. Dakle...sopstveni blamovi 
KAPITULACIJA PONOSA...
Bilo je to negde na brdovitom Balkanu,
Nacisti, fasisti, nacionalisti,
Porazili su i ubili drzavu Srbiju u samo jednom danu.
Tamo negde, u zemlji seljanica,
Na brdovitom Balkanu,
Ubili smo demokratiju i sve ono za sta smo se borili,
U samo jednom danu. (Dalje)
GODINE PROLAZE...(a i mi sa njima)
"Ehh, kada se samo setim kako je nekada bilo..." - recenica koja me odmah podseti na starije ljude zeljne prisecanja svoje mladosti. Uvek su mi bili simpaticni stariji ljudi koji su sa tolikim zarom pricali i prisecali se vremena svoje mladosti.
A onda, sedeci u basti svog prijatelja, pokusavajuci da uhvatimo poslednje trzaje leta za ispijanje kafe na otvorenom, gledajuci klince kako razdragano trce po ulici, sasvim spontano, izletela je recenica: "A secas li se kada smo mi bili klinci, pa smo..."
Gotovo! Da li je to mozda prvi znak starosti? Ili je mozda prvi znak odlazece mladosti bio onaj preko kog sam nehajno presao, ne zeleci sebi da priznam. Trenutak kada me je dete zamolilo da mu sutnem loptu koja je odletela sa moje strane ulice - "Ciko, hocete molim vas da mi dobacite loptu?".
Cika? (Dalje)